Često se dešava da, kada roditelji deci kupe igračku, pa izađu u parkić i druže se sa drugom decom, njihovom detetu tuđa igračka uvek bude zabavnija i primamljivija. U takvoj situaciji su se ovih dana našli mama i tata Ekilibrić i mali Ivan.

Šetali su se gradom i Ivan je ugledao jako lep, šareni kamion. Mama Ekilibrić je smatrala da je to samo trenutna zanimacija i nije želela da mu kupi: “Imaš kući sličnih vozila kojima se nisi dugo igrao. Da li si siguran da ti baš sada treba ova igračka?”. Naravno, okice su zacaklile i na svaki mamin predlog usledilo je Ivanovo: “Ali mama, kako ne razumeš?! Samo mi još ovaj nedostaje da bude kompletan vozni park.” Konačnoj odluci je ipak pripomogao tata Ekilibrić koji je i sam kao dete obožavao autiće i imao veliku kolekciju, a nije uspeo ni da podrži mamin stav pred tako umiljatim pogledom deteta. S druge strane, njegovi argumenti su bili prilično dobro “osmišljeni”, što se roditeljima svidelo i nije bilo bacanja po prodavnici koje su uveliko prevazišli sa Ivanom. Stoga je Ivan dobio šta je želeo.

Na putu do stana Ivan je grlio kamion, nadenuo mu ime Šareni, maštao kako ima super moći… Bio je presrećan što je dobio novu igračku.

Nakon ručka roditelji su izveli Ivana u parkić iza zgrade da se igra sa decom iz kraja. “Mogu li da ponesem Šarenog?” upitao je. Naravno, nije bilo druge opcije, jer bi u suprotnom usledio niz pitanja i ubeđivanje snalažljivog petogodišnjaka. Ivan je išao od jednog do drugog deteta i hvalio se novim kamionom. Baš tada je prišao Nikola, komšija iz susedne zgrade, i pokazao svoj auto. “Moj auto je brži od tvog kamiona. Sportski je i pobediće te u svakoj trci”. Ivanu je bilo krivo što je čuo te reči, a pomalo je bio i ljubomoran. Mislio je da niko nema bolju igračku od njega, mada mu se pomalo i sviđao Nikolin auto ali nije hteo da prizna. Ubeđivao je drugare da Šareni ima super moći pokušavajući tako da zaseni Nikolin auto. Posle izvesnog vremena Nikola je zaboravio autić na klupi jer se zaigrao loptom sa drugarima, što je Ivan primetio, pa je brzo ostavio svoj kamion i uzeo autić. Naravno Nikola je odmah dotrčao da uzme svoju igračku. Počeli su da se prepiru i otimaju.

U tom trenutku je prišla mama Ekilibrić i predložila da se Ivan i Nikola zamene svojim igračkama samo taj dan i da se lepo zajedno igraju. Objasnila im je da svako od njih tim igračkama može da doda svoje super moći i da će im biti zabavnije nego da dan provedu u svađi. Pristali su. Autić i kamion su osvajali pehare i bili najbolji u svakoj trci, a Ivan i Nikola zadovoljni. Obojici se ispunila želja da se igraju tuđom igračkom, a da njihova bude tu uz njih. Kada je došlo vreme polaska kući dogovorili su se da će se sutradan opet igrati zajedno i obećali jedan drugom da se neće svađati.

Deci u ranom uzrastu je teško objasniti zašto ne treba da budu ljubomorni, zavidni i da se ne svađaju. U takvim momentima najbolje rešenje je dati im ideju kako mogu da se igraju, preusmeriti im pažnju i na taj način im pomoći da savladaju svoje negativne emocije i društveno neprihvatljivo ponašanje. Svakako je ova faza priželjkivanja tuđe igračke deo procesa odrastanja i razvoja i ne treba biti previše kritički ustrojen prema svom detetu u ovakvim situacijama. Tek kada detetu ponudimo alternative i ono shvati da se želja za zabavnom igrom i korišćenjem tuđih igračaka može ostvariti i na druge načine, potrebno je porazgovarati i pokušati objasniti šta je ispravno, a šta pogrešno, kao što su uradili mama i tata Ekilibrić kada su ušuškali Ivana na spavanje.